Велики део србске културе недостаје последњих деценија. То је онај део културе који су изопштиле колонијалистичке цивилизације, јер им не одговара да постоји, с обзиром на порекло свог богатства. Стекли су га углавном бесомучним пљачкањем својих колонија (Енглеска), геноцидом домородаца (Америка) или изигравањем светског полицајца и великодушним слањем својих и туђих војника да спроводе мир, гле чуда, увек на територијама богатим неким природним богатствима (опет Америка).
Бивши колонијалисти, а садашњи моћници користе сва средства да затру тај део културе и у осталом делу света. А то је култура сећања. Културу сећања светски глобалисти и моћници изопштавају да би опрали своје историје (оно што од њих имају), а да би други, они које су опљачкали или сада пљачкају, као и они које тек намеравају да пљачкају сметнули са ума њихове мале историје а занемарили сопствене велике.
То је велика, универзална и свеопшта тема којој је Александар Гаталица посветио свој најновији роман, „Двадесет пети сат“.
Културом сећања Гаталица у овом свом роману подсећа своје читаоце на судбине емиграната – славних интелектуалаца и умних људи Србије. Препорука књижевног критичара Слађане Илић, објављена у дневном листу „Вечерње новости“, као и наша, је ова књига. Свакако ће нам помоћи да обновимо онај важан део културе – културу сећања. За разлику од Басарине књиге овенчане Ниновом наградом „Контраендорфин“, где се култура сећања на србске великане своди на ниво најпримитивнијих кафанских халуцинација, чиме је прошлогодишњи Нинов жири и ове године потврдио свој знатан удео у пропасти ове награде.
